Dragi Čarlse,

Dugo nisam imao snage da ti pišem. Lekovi kojima su me nakljukali su me veštački odmarali i morao sam da obećam da se neću uzbuđivati.

Poslednje čega se jasno sećam je Danteovo neuverljivo pravdanje da su mu iskrsle neodložne obaveze van zemlje, iako je znao da mi je neophodan da bih završio posao i predstavio ga Odboru. Njegov plan je bio da mi u zamenu pošalje svoju prijateljicu sa Univerziteta, uveravajući me da ću moći da se pouzdam u njenu asistenciju. Ne volim promene, naročito u poslednji čas, ali nisam imao izbora iako sam bio siguran da ništa dobro neće izaći iz svega toga. Kada je kročila u radnu sobu, nisam mogao da ne primetim koliko je lepa. Dok sam razmišljao koliko li ću imati koristi od suda nekog ko je toliko mlad i neupućen u moj posao, bez pardona je zavirivala u svaki kutak mog prostora.

– Nemaš nijednu sliku na zidu. Zašto? Nikakvih detalja nema u ovoj sterilnoj sobi..ne znam kako bih je nekome opisala. Kad pogledam oko sebe, ne znam ko ovde živi.

Pomislio sam, ne znam ni ja.

Drsko se bacila na moje beleške, preteći im crvenom olovkom, a papir se pod njenom rukom ponizno gibao. Bio sam zatečen takvom neposrednošću i uverenošću da ima prava da prepravlja moj rad. Ali, cenio sam iskrenost u nameri da pomogne. Sipao sam drugi dupli viski i posmatrao je ne dišući, dok joj je kosa padala po haljini. Iskreno, nisam zaista želeo njenu pomoć, ali sam verovatno hteo da je zadržim što duže. Gledao sam je hipnotisano. Bio sam siguran da su joj se u životu dešavale samo lepe stvari i da nijedna bol nije prošla blizu ovog bića. U tom trenutku ličila je na porcelansku lutku savršenih očiju i usana i pomislio sam kako bih je i najnežnijim pokretom prsta ulubio kao plastelin..

Koliko li imaš godina, vrzmalo mi se po glavi, sigurno si duplo mlađa od mene..

– Dvadeset šest, odgovorila je nezainteresovano, pogleda i dalje na beleškama. Tada sam shvatio da sam to zapravo izgovorio! Nastavila je da radi i ubrzo je moj rad izgledao ranjeno – crvena boja ga je preplavila, a po marginama su stajali komentari: Konfuzno, nejasno, nema dovoljno opisa, ne razumem o čemu se ovde radi, nije dovoljno detaljno…

Nasmešio sam se.

Osetio sam kako mi treći dupli klizi niz grlo i ubija poslednje tragove lekova u krvi dok mi iskaču kandže. Sledeće sekunde mi je u levoj ruci ostala njena haljina, a desnom sam je bacio preko svojih krvavih beleški. Ljubio sam je halapljivo, klečeći, kao da mi je poslednje. Ne sećam se kada sam sebi tako nešto dozvolio, bilo je potpuno pogrešno i potpuno ispravno. U jednom trenutku sam otvorio oči i video ožiljak carskog reza. Ukočio sam se. Nisam to mogao ni da pretpostavim, nesavršenost na ovom biću koje je izgledalo tako nevino i …netaknuto.

Knedla mi se zaglavila u grlu, ali sam podigao pogled i izgovorio: Tvoje dete…? Oči su joj se napunile i ubrzo od suza nisam mogao da ih pronađem..

– Moj sin..ne živi sa mnom, uzet mi je.

Nežno sam naslonio glavu, a njen ožiljak mi je goreo po obrazu dok su odozgo na mene padali potoci suza. Valjda mi je to bilo previše. U sledećem trenutku sam bio u potpunom mraku i osetio sam kako su svi truli konci na mom srcu popucali dok se sav gnoj i bol provalio – imao sam osećaj da mi je srce eksplodiralo.

Na otpusnoj listi sam kasnije pročitao: Akutni infarkt miokarda.