Dragi Čarlse,

Noć je mirisala na Knappogue Castle*. Sedeo sam na balkonu sa čašom u ruci, umotan u majčin zagrljaj, zakamufliran bade mantilom koji mi je poslala. Osećao sam svaki otkucaj srca, svaki šum u kući, a misli su me žuljale dok sam pokušavao da ih se otresem.. Bio sam užasno napet, predosećao sam da će se nešto dogoditi. Svi koji misle da se razumeju u psihologiju bi rekli da sam verovatno sve sam i prizvao.

Vrteo sam telefon kao Rubikovu kocku.

Znojio sam se, iako je bilo sveže, imao sam osećaj da mi se vraća virus  koji sam jedva preležao i izvukao živu glavu.

Naravno, stigao je irski sms.

Odložio sam telefon na sto. Otrčao sam u kupatilo i povratio dva puta. Odmah sam pozeleneo i dve nove bore su mi mahnule iz ogledala, pokazujući mi bezosećajno srednji prst.

Pomislio sam da je najpametnije da obrišem poruku, bez čitanja. Pretila mi je iz telefona kao naivnim žrtvama smrtonosni virus iz koverte.

Vratio sam se na balkon, stezao ogradu i gledao u daljinu dok mi je pred očima hiljadu klovnova igralo glupi riverdance.

Nisam mogao da se saberem. Ponovo sam povratio.

Nisam znao kako da se sam nosim sa tim, ali nisam ni mogao nikoga da zovem, verovatno bi me živog pojeli.

Šta sad, šta sad, kog đavola??! Šta je mogla da napiše? Ništa povoljno po mene, to je sigurno. Osećao sam da je u pitanju kapitalno sranje, ali delić mene je gajio nadu da ću se obradovati.

Zašto nije mogla da me voli, da me zaista zavoli, iskreno dodirne kao ostale žene, poljubi kao ljudsko biće, zagrli kao da me poznaje? Zato što nije, i tačka. Nema tu neke filozofije. Zato što sam joj toliko nevažan da može da živi bez mene, srećna.

Držao sam telefon i ispružio ruku koliko god sam mogao, žmirkajući.

Pročitao sam:

– Udajem se. Ko bi rekao, a? 

Usudila se da stavi tri smajlija. Dva obična i jedan šmekerski, sa naočarima. Da li možeš da veruješ?

Sledeće sekunde sam gledao kako se telefon rasparčava od siline udarca o pod. Gazio sam ga i režao, šutirao deliće i pljuvao ga.

Ponovo sam povratio.

Otvorio sam bolovanje od dve nedelje. Ovoga puta, to je maksimum koji sam sebi dozvolio za neustajanje iz kreveta.

————————————————————————————————————

*Knappogue Castle Whiskey  1951 (pure pot still)

Destilovan 1951. godine u destileriji B. Daly u Tullamore, koja nije više u funkciji. Ovaj viski je 36 godina stajao u bačvama u kojima se držao šeri, a flaširan je 1987. godine. Najstariji i najređi irski viski od kojeg je ostalo manje od 1.000 flaša. Opisan je kao izrazito žestok viski, zanosan i kompleksan. Poseduje aromu prezrelih banana i melase, sa osećajem jabuke, sladića i meda na nepcima, kao i prizvukom bureta.