Dragi Čarlse,

U glavi su mi se kao u centrifugi smenjivali  ’’Vrati se’’ i ’’Nastavi’’. Ruke su mi bile ledene, a u grudima nije bilo ničega osim ogromne, nezaustavljive čigre sa grubim ivicama. Osećao sam poznati grč u levoj ruci, alarm koji sam ignorisao. Nisam smeo da mislim o tome. Preznojio sam se nekoliko puta. Jurio sam bez zaustavljanja, dok mi auto nije otkazao u najgorem trenutku – motor se zlobno pušio, a ja nisam imao nikakvu šansu da ga popravim, uz pocepanu gumu koja se razvukla u podgruljivi kez. Stajao sam sasvim sam na nepoznatom mestu, po mraku u sred nedođije, krv mi se ledila u žilama. Znao sam da je glupo što sam se izložio takvom riziku, trebalo bi da sa godinama postanem pametniji, ali ja sam, evo, ponovo doneo takvu odluku. Ipak, ne bih krenuo na takav put da nisam osetio da nemam šta da izgubim. Znao sam samo da je potrebno da se nekako dočepam sela, iza nepregledne šume. Nikada nisam bio tamo, ali sam ipak verovao da je to mesto sa odgovorima. Krenuo sam pešice. Noć je padala je po meni kao katran, tama me je gutala. U rancu sam imao vrednosti za koje sam celog života naivno verovao da su prave: dokumenta, novac, uputstva i mapa, amajlija, fotografije, voda. U nekom trenutku sam shvatio da mi je telefon ostao u kolima. Stvarno sam idiot. Znao sam da će se Debeli brinuti ako mu se ne javim. Tišinu koja me je gušila, povremeno bi prekidali krici, kojima nisam znao poreklo. Prošlo je dugo vremena otkad nisam osetio takav strah. Ipak, koračao sam odlučno, nisam smeo da ostanem tu, na pola puta. Slušao sam mnogo o tom selu, sve najneverovatnije verzije koje su ljudi mogli da izmisle. Neki su pričali da je postavljeno na ogromnom rudniku i da se u njemu krije neviđeno blago. Drugi su me plašili pričama o čudovištima koja će sigurno u nekom trenutku pojesti moju dušu.

Znao sam da su sve to budalaštine. Želeo sam samo da vidim da li tamo ima nečega za mene.

Zašto sam pošao sam? Nemam pametan odgovor na to, verovatno sam verovao da je ovo putovanje samo moje.

Prošlo je sigurno nekoliko sati dok nisam došao do prve table sa uputstvima. Obradovao sam se kao dete. Čitao sam imena nepoznatih mesta, na nepoznatom jeziku, ali sam se snašao. Pošao sam u dobrom smeru, osećao sam. Svaki korak je bio lakši, kao da me je magnet vukao ka cilju i pomagao mi pri hodanju.

Svanulo je kada sam se domogao neke krčme. Ljudi su bili ljubazni, smeškali su se iako sam jedva uspeo da poručim hranu. Prsti su mi promrzli, nisam želeo da hodam više nikada. Iznajmio sam sobu od istih ljudi. Kada sam zatvorio vrata za sobom, imao sam utisak da sam svemu što me je progonilo do tog sela tresnuo šamar. Mislim da sam spavao preko 15 sati. Kada sam konačno ustao i sišao sa sprata, osetio sam toplinu vatre iz kamina, miris zagrejanog zimskog viskija i mir. Dani koje sam proveo izolovan od problema, tuge, besa, zasićenja, dali su mi blago koje sam tražio.

Ipak, ne i odgovore.

– Nadam se da znaš šta to znači, Džone.

– Da, Doktore. Odgovori koje tražim, zapravo su u meni.